Priča ima početak i kraj. Neke od najvećih priča imaju sjajne završetke, koji nas dotaknu ili uzdrmaju, iznenade, ili ostave željne nastavka. U životu, priča nema kraj. Da bi ispričao priču, pripovedač bira početak i kraj po sopstvenom izboru, ali sama priča — koja god bila — je počela pre početka i nikada nije baš završena sa iznetim završetkom.

Svaka priča ikada ispričana, od pamtiveka i najranijih umeća pripovedanja, viva voce, kroz sve legende, mitologije, Shakespeare-e i Murakamije, počela je pre izabranog početka i nastavila se nakon predstavljenog završetka. Pripovedač je taj koji bira raspon događaja, a taj specifičan raspon ili spektar, sa svim njegovim zamršenostima, je to što nas ushićuje. Kraj može dodirnuti, uzdrmati ili iznenaditi. Može nas ostaviti željne nastavka.

U životu, priča se nikada ne završava.

Sa idejom približavanja razumevanju, evo odlomka iz knjige koja je pred vama:

⸎

Nijednu priču ne treba smatrati konačnom, niti krutim kazivanjem, nego pre kao poziv za istraživanje ili meditaciju nad njom. Drugim rečima, priča, ukoliko ima iole uočljive dubine, trebala bi biti sredstvo, poziv višem Ja da pogleda izvan golog narativa. Kroz vekove, do nedavno, reči story ^{[engleski: priča]} i history ^{[engleski: istorija]} bile su međusobno zamenljive po značenju.

Priče i istorije upliću. Priče mogu i da raspliću i oslobode.

Ovo je jedan od ključeva svesnog postojanja. Jedan od ključeva lucidnosti.

Priče imaju taj potencijal, nose tu moć unutar sebe. Da li se koriste da upletu, zabave ili raspletu zavisi od namere i mudrosti pripovedača. Ovo je suštinska istina, koji važi za bilo koju priču ikada ispričanu.

Odluka da se otpuste priče koje su uplele svest u liliputansko postojanje stvara prostor za priču koja može ne samo da ras-plete, nego i da proširi kapacitet, dovodeći biće na rub ultimativne spoznaje. To je moć priče.

Seti se toga. Kao što bi uzeo ključ i stavio ga u džep, uzmi ovu informaciju, u potpunosti prisutan i svestan uzimanja, i sačuvaj je.

⸎

Mudrost, inteligencija i oštroumnost čitaoca omogućava razlikovanje i osećaj s kojom vrstom priče su se susreli. Britkost oštroumnosti je presudna.

Da li je vrsta priče koja upliće, dižući nove barijere ili umanjujući život na suvo postojanje, u stilu: “Eto, tu sam! Rođen sam, dakle živeo sam i eto... Uradi najbolje što znaš, nema veze, štogod.” Ili, druga uplićuća vrsta, koja kaže: “Priključi nam se! Glasaj za nas! Izaberi nas! Šta god uradio, predaj svoj integritet nama. Mi ćemo te štititi od njih! Od njih! Onih drugih, ko god i šta god bili. Potrebni smo ti, znaš da smo ti potrebni, da zaštitimo tebe i tvoje voljene od Njih, vrlo opasnih, koji vrebaju iza ćoska, od Njih!”

Ili neka druga uplićuća vrsta priče. Ima ih toliko u šarolikim poljima zaborava. Možes da istražuješ, iz života u život, razmatrajući raznorazne narative, raznolika uverenja, i ne nađes ništa, sem da možda otkriješ šta im je zajedničko.
Ako si to već otkrio, održao si svoju oštroumnost i sačuvao joj britkost.

Priča može biti i zabavna, da brže prođe vreme, k’o što neki kažu, kao da je vreme nešto čega se treba lišiti što pre. Kao da vreme koje imamo na raspolaganju nije jedna od najdragocenijih imovina za istraživanje i dostizanje višeg razumevanja. Prosto zabavna priča može da obuzme ili prija. Može naravno i da pruži neku informaciju koja bi eventualno mogla biti korisna na zabavama ili u razgovorima, to jest ćaskanjima koje, takođe, pomažu da brže prođe vreme.

Zabavna priča može čak da pruži brzu dozu prividnog osećaja uzbuđenja ili dubine koja inače fali u životu. Zašto bi iko to tražio u knjizi, ili igri, ili filmu, umesto u svojoj životnoj priči, to ne znam.

Svojstveni Genije ne počinje pričom.

Počinje poglavljem Influks, koje se prvobitno sastojalo od nekoliko kratkih odeljaka ili epizoda. Svaka je dijalog između i nekoga ko ulazi u taj prostor upravo da bi imali taj razgovor.

Influks bi lako mogao imati hiljade epizoda, svaku sa drugom osobom, uvek dolazeći do nekog zaključka bez da su i započeli putovanje koje su došli da istraže.

Ovi dijalozi otkrivaju kako se može desiti da priča ni ne započne da se odmotava. Proširena verzija Influksa postoji kao zasebna knjiga, ostavljajući ovde samo dijalog koji se nastavlja. Prateći njegov tok, priča počinje.

Sudi o ovoj knjizi kako želis, ali odloži svoju presudu do okončanja čitanja. Tada — poštujući sebe i svoje kapacitete, nakon davanja stranicama rešpekt pune pažnje, dakle pristupajući im sa radoznalošću, otvorenog uma i shodno svojim sposobnostima proučavajući sve unutar korica — donesi sud tada.

Kraj uvoda

Sledeće:
Influks
(Poglavlje 0)